Darko Markov- Od menadžera do vulkanizera

foto_intervjuNakon više nego uspješne premijere pozorišne predstave „Od vulkanizera do menadžera“ uspjeli smo se „probiti“ do Darka Markova, i iskoristili priliku da nesto više saznamo o njemu i njegovim „Nesvrstanim diletantima“ kao i o predstavi uopšte.

Otkuda uopšte ideja da napraviš ovu predstavu?

Kao prvo, želeo sam da se oprobam u žanru koji lično najviše volim, a to je parodija. Odrastao sam na Indexovcima i Top listi nadrealista. O Nušiću ne želim da trošim reči. Naravno, da i ta tematika ima najveću prođu kod publike. Moj moto je: „kroz smeh provući ozbiljne i tužne teme“.

Najveći motiv je, kao što i stoji u najavi predstave, upravo parodija na „javni“ i „kulturni“ život naše zajednice ovde u Beču. Predstava upravo treba da pokaže publici kako neke stvari izgledaju, a kako bi one trebale u stvarnosti da budu. Kroz predstavu sam želeo da dam i svoj mali doprinos da se upravo te neke negativne pojave promene, a određeni ljudi zamisle nad sobom. Ljudi kojima je, po samo njima znanom ključu, dodeljena primarna uloga u našem javnom i kulturnom životu .

Kao treće, predstava dolazi kao dug i obećanje publici da se moja misija koja je krenula kroz dva dela knjige „Sumrak u bečkom haustoru“ kao i istoimena monodrama, nastavi kroz ovu predstavu.

Odakle ideja za naziv grupe „Nesvrstani diletanti“?

Nesvrstani smo jer ne pripadamo nikakvim organizacija, institucijama, „Krovnim udruženjima“ na čelu sa njihovim nezamenjivim liderima. Da nas razni dušebrižnici ne bi nazivali diletantima, to smo dobrovoljno sami učinili. Naravno i iz poštovanja prema vrhunskim „profesionalcima“ od kojih vrvi ovaj grad.

Prije ove predstave si već imao jednu monodramu. Koliko je tvoj dosadašnji rad na ovoj monodrami uticao na tvoju odluku da napraviš predstavu „Od vulkanizera do menadžera“?

Kao što sam već i odgovorio, imala je presudan značaj, a ujedno kao dug i zahvalnost publici, koja je prihvatila monodramu i omogućila da se ona izvede preko 25 puta i vidi je oko 3000 ljudi.

Gdje si nalazio inspiraciju za likove u predstavi?

Te likove ne treba tražiti, oni su svuda oko nas, a najviše na javnim i ,,ključnim´´ funkcijama, kao ,,nezamenjiv faktor´´ naše zajednice u Beču.

Da li su u predstavi korišteni likovi koje poznaješ ili istiniti događaji?

I jedno i drugo.

Koliko dugo ste spremali predstavu?             

To je tek posebna priča. Spremali smo je par meseci, što zbog brojnosti ljudi, što zbog „uslova“ koje smo imali. Sve je bukvalno odrađeno na „mišiće“, na ljubav i entuzijazam. Trebalo je naći ljude koji pre svega karakterom i fizionomijom odgovaraju likovima u predstavi, zatim ih naučiti osnovama glume, motivisati ih da rade bez novca, staviti pred njih profesionalne zadatke i obaveze. Kada se sve sabere, nemoguća misija koju smo učinili mogućom.

Do sada si izdao dve knjige koje na jedan određen način opisuju proces integracije u Beču. Takođe sama predstava se bavi na djelimično ovim pitanje, kao i tvoja monodrama. Kako ti vidiš ovaj proces integracije u Austriji?

Vidim ga totalno apsurdnim, jer se kao i pojam demokratije potpuno izvrće i zloupotrebljava. A reč integracija postaje najotrcanija fraza koja se koristi u dnevno- političko– populističke svrhe.

S jedne strane velika većina Austrijanca integraciju shvata i tumači je kao obavezu stranaca da se u potpunosti poistovete sa njihovim vrednostima življenja i pritom nemajući pravo na kritičan stav i slobodno mišljenje. Odmah dolazi ono čuveno „idi odakle si došao“. To se ogleda u najbanalnijim stvarima svakodnevnog života. Koliko sam puta doživeo da na svom jeziku razgovaram u lokalu i time izazivam grimase na licu i nepodozrenje. To nije integracija, da li ću ja sa svojom decom razgovarati srpski, eskimski, kakve ću verske simbole nositi, kojoj filozofiji življenja pripadati, to je lična stvar čoveka. Ukoliko ne želim da priznam da sam u Beču prvi put video toplo vodu, ne treba me nazivati neintegrisanim. Integracija je poštovanje vrednosti jednog društva, očuvanje tih vrednosti, ali i potpuno pravo na lični, nacionalni i verski identitet.

Velika većina stranaca pojam integracije koristi za lečenje kompleksa niže vrednosti, koji im se baš kroz pomenute stavove nameće. Asimilacija i intergacija su se toliko izmešale, da je teško povuci liniju i razgraničiti ta dva pojma.

Mislim da integracija može zaživeti samo uz uzajamno uvažavanje, poštovanje i pravilno tumačenje tog pojma.

Kažeš za sebe da si nezavisan umjetnik. Koliko jedan nezavisan umjetnik po tebi može doći do izražaju u Beču?

Zavisi od niza faktora i cilja slobodnog umetnika. Moje lično iskustvo kaže da sve zavisi od onoga šta se publici „prodaje“. Umetnik mora po meni da pokaže dovoljno sposobnosti i fleksibilnost da na neki način zadrži svoje stvaralačke norme, ali da ih i prilagodi publici kako bi došao do izražaja. Jer publika je taj presudni faktor, a ne kritika i različita mišljenja po tom pitanju.

Do polovine novembra imate 3 predstave. Kakvi su vam dalji planovi?

Upravo to što sam vam i odgovorio. Planove diktira publika planiramo predstavu da na osnovu interesovanja dalje izvodimo, i naravno pripremamo novo. Jer bila bi velika šteta da se ova šansa koju smo dobili, ova velika stvaralačka energija, dobra atmosfera, koju imamo dalje ne iskoristi. Do proleća igramo ovu predstavu, ja lično i moju monodramu, a na leto spremamo nešto novo.

I za kraj, šta možeš da poručiš našim čitaocima?

Da uživaju u čaši vina.. ako ne piju neka se zaljube.. ako su se zaljubili neka se vole…. ako se vole neka se što više smeju i u malim stvarima traže zadovoljstvo.

Miron Lazić