INTERVJU SA VUJOM IZ BENDA KBO!

Pred bečki koncert kragujevačkog punk sastava KBO!, uradio sam intervju sa Vujom, liderom grupe KBO!

Kakav je osećaj biti na bini 35 god. a ne osetiti umor ili bolje rečeno smor u borbi za prave vrednosti, ili je upravo ta nepravda kojoj smo svakodnevno opkoljeni motor koji pokreće tvoj bunt?

Vuja : Uvek sam žalio bendove koji postoje na silu ili zbog nekog profita, da ne kažem razloga poput – „Od nečeg se mora živeti!“ Živeti se može od mnogih drugih stvari, ali imati svoj bend i svirati svoje, autorske stvari je iznad svega! Ako ta želja prestane, nije sramota ugasiti bend, naprotiv. Ništa u životu ne treba raditi „na silu“, pogotovu ovakve stvari koje u našem slučaju predstavljaju privilegiju i čisto zadovoljstvo!

Poneki pripadnici generacija ’68 su svojevremeno u Berlinu «okupirali» prazne zgrade i preuredili ih. Danas postoje neke zgrade koje su u međuvremenu legalizovane u kojima su buntovnici tog doba odgojili svoju decu i unuke. Meni u toj lepoj priči smeta samo što su ti isti ljudi danas advokati, računovođe tj. žrtve tog istog sistema protiv kojeg su se borili. Da li možemo od tebe da očekujemo jednog dana metamorfozu poput ove?

Vuja : Nikada nisam bežao od te „metamorfoze“, čak i kada sam bio mnogo mladji. Nagledao sam se i ispratio puno punk generacija gde su se neki zakleti „pankeri i pankerke“ kleli u sve i svašta da ih ništa neće promeniti, a onda pre ili kasnije ih vidiš u klasičnom „pink/grand“ izdanju pod izgovorom – „Nismo više deca, sada smo odrasli“! Kao što napomenuh, ništa ne treba raditi na silu, pa ni sebe predstavljati kao neko ko nisi! Ako do sada ta „metamorfoza“ u mom slučaju nije uzela maha, ne verujem da će i pod stare dane…

Kako uspevaš da uskladiš sviranje u 3, 4 benda a da ti pri tom ostane vremena i za snimanje u «Češnjak» studiju?

Vuja : Staro pravilo glasi – „Nema se vremena samo za ono što ti se ne svidja i ne radi!“ To pravilo bi trebalo da piše krupnim slovima u svim prostorijama bendova koji postoje, pa kad neko od članova počne da „mrsi muda“ i da traži izgovor kako da napusti bend zbog ovog ili onog razloga, samo treba da mu se uperi pogled u ovaj napisan kodeks! Lično, imam tu privilegiju i čast, da se u životu ne bavim ničim drugim osim sviranja (u Koaliciji,Zvonceku i KBO!-u), kao i studijskog rada u Češnjaku. Nisam imao prilike da radim u nekoj firmi, fabrici ili nešto sasvim stoto što nema veze sa muzikom, pa onda posle ručka, popodnevne dremke, svakog četvrtka, subote ili nekog drugog dana kada mi vreme dozvoli, organizujem probu sa svojim bendom. Ne znam kakva bi situacija bila u tom slučaju, ali sigurno mislim da bi bend bio hobi i ništa više… Svi znamo da se za hobi ima sve manje i manje vremena… Posao pre svega!

Jedan moj prijatelj je pre 20 godina snimio album sa svojim bendom u tvom studiju. Pretpostavljam da je na stotine muzičara prošlo kroz Češnjak. Od demo bendova pa sve do etabliranih poput Bjesova. Kakav je bio početak u Češnjaku? Kako ti je danas u studiju odn. po čemu se razlikuje tada i danas?


Vuja : Studio „Češnjak“ je nastao prvenstveno zbog sopstvenih potreba, a tek posle su se vrata otvorila i za druge bendove. Kada se setim početaka, ne znam da li da se smejem ili da plačem kakve su to muke bile, počev od toga kako nabaviti opremu koja je bila nenormalno skupa, pa do nekoliko kradja i obijanja studija, gde su me pljačkali do „gole kože“! U početku sam radio na nekoj, iz moje glave, improvizovanoj opremi da bi vremenom svaki dinar ulagao u što savremeniju i bolju! Kao što napomenuh, „spoticale“ su me brojne kradje, uglavnom „drugova i kolega muzičara“, pa je bilo – „Ajd’ opet sve iz početka!“ U tom periodu (druga polovina osamdesetih i devedesete), studijske usluge su bile nenormalno (nedostižno) skupe, jedino je u „Češnjaku“ moglo za sitan novac da se snimi, album, demo, pesma… Neverovatan broj bendova je prošlo kroz studio i mislim da do danas niti jedan studio u staroj YU ne može da se pohvali tim brojem! Danas je kompjuter dostupan svakome, tako da danas svako ima „studio“! „Češnjak“ i dalje postoji, ali samo za bendove koji vole „živu“ svirku bez ikakvih kompjuterskih prevara!

Kako je publika prihvatila poslednji album i kako ste vi zadovoljni istim?

Vuja : Zadnji album „Prosta proza“ je u stvari skup singlova u zadnjih 13 godina i ne može se reći da je to klasičan „nov“ album! Nekoliko pesama sa ovog albuma je već ugledalo svetlost dana i publika ih već vrlo dobro poznaje. Prvenstveno gledamo da mi budemo zadovoljni sa albumom, a tek onda drugi! Album je lepo spakovan i u istom stilu kao i prethodni, a sa bogatim omotom i prevodom na engleski. Ima i dosta fotki, tako da slušaoc ima i čime vizuelno da se pozabavi. Pesme su potpune različite i mi lično ne volimo albume po sistemu: čuo si dve pesme – čuo si ceo album! Pola tiraža je već rasprodat i to mi je vrlo drago!

Kakva su tvoja iskustva sa Bečom?


Vuja : Prvi put smo nastupali u Beču u čuvenoj „Areni“ sa Gorilla Biscuits daleke 1989-e, a onda u roku od godinu dana još 2 puta po drugim klubovima. Vrlo lepa sećanja me vežu za ovaj velegrad, iako nismo imali baš puno vremena da ga upoznamo kako treba… Nadam se da ćemo ovog puta malo bolje upoznati grad!

Koja su tvoja očekivanja pred koncert u Bach-u?


Vuja : Iskreno, ne znam šta možemo očekivati od predstojećeg koncerta? Mi se trudimo da uvek pošteno odradimo nastup i na svakom nastupu ulažemo 110% od svoje energije, bez obzira koliko je ljudi u publici! Vreme i iskustvo je pokazalo da negde gde ne očekujemo neku posećenost, bude prepuno sa velikim emocijama, a negde gde očekujemo ludilo bude atmosfera anemična! Nadam se da se tradicija sa Bečom neće promeniti i da će koncert biti chaos! Živeli!

Intervju: Petar Šarac